Микеланђело
Микеланђело ди Лодовико Буонароти Симони, познатији као Микеланђело, био је италијански вајар, сликар, архитекта и песник високе ренесансе. Рођен је 6. марта 1475. године у Капрезеу, Тоскана, у Италији, од породице Лодовика ди Леонарда Буонаротија Симонија и Франческа ди Нери дел Минијато ди Сијена. Микеланђело је био други од петорице браће, а његова породица је живела у Фиренци, где је његов отац радио као државни администратор.
Микеланђелово детињство није било лако, јер је његова мајка патила од лошег здравља, а његов отац није био много подржавао његово уметничко бављење. Међутим, нашао је утеху у својој страсти за уметношћу и са тринаест година почео је да учи код сликара Доменика Гиландаија.
Године 1494. Микеланђело се преселио у град Болоњу да би студирао скулптуру под менторством Николоа дел Арке. Касније се вратио у Фиренцу и радио за моћну породицу Медичи, где је био изложен класичној уметности старог Рима и Грчке која је у великој мери утицала на његов стил.
Микеланђело се никада није женио и нема записа о било каквој романтичној вези у његовом животу. Међутим, имао је блиска пријатељства са неколико уметника и научника, укључујући сликара и архитекту Рафаела и песникињу Виторију Колона.
Микеланђелова радна места укључивала су Фиренцу, Рим и Карару, где је радио на разним наруџбинама, укључујући чувену статуу Давида, плафон Сикстинске капеле и куполу базилике Светог Петра.
Многи уметници су утицали на Микеланђела током његове каријере, укључујући вајаре Донатела и Верокија и сликаре Мазачо и Ботичелија. Микеланђело је такође био у великој мери инспирисан делима старогрчких и римских уметника, које је опширно проучавао.
Микеланђело је био познат по својим јединственим техникама у сликарству и скулптури. Његов стил карактерише употреба драматичног осветљења, сложене композиције и нагласак на људској анатомији и форми.
Микеланђелов утицај на свет уметности не може се преценити. Његов рад представља врхунац уметничког достигнућа, а његове иновације у техници и стилу имале су трајан утицај на генерације уметника.
Ево пет најважнијих Микеланђелових слика:
-
Плафон Сикстинске капеле: Осликано између 1508. и 1512. године, ово ремек-дело садржи девет сцена из књиге Постања, укључујући стварање Адама и потоп.
-
Последњи суд: Ова фреска, насликана на олтарском зиду Сикстинске капеле, приказује други Христов долазак и суд душама човечанства.
-
Дони Тондо: Ова кружна слика приказује Свету породицу и сматра се једним од Микеланђелових најважнијих дела у медију сликарства.
-
Распеће Светог Петра: Ова фреска, насликана у Цаппелла Паолина, приказује мучеништво Светог Петра и позната је по драматичном осветљењу и динамичној композицији.
-
Обраћење Саула: Ова фреска, насликана на плафону Капеле Паолина, приказује библијску причу о Сауловом обраћењу на хришћанство и приказује Микеланђелову употребу светла и сенке.